Политички допринос
Политички допринос
Aрчибалд Рајс у извршавању различитих задатака који су му постављани као криминалисти, неминовно морао да се суочи и са политичком стварношћу. Што се тиче његовог политичког ангажовања везаног за догађаје у Швајцарској и у свету, нема непосредних података али постоје индиције да се није искључиво бавио само стручним и наставничким радом. Избијање светског сукоба 1914. године пробудило је Рајсову дотадашњу неутралност у узаврелу политичку арену. Тако да је по избијању рата у Швајцарској постао разочаран све отворенијом германофилском политиком неутралне Швајцарске и подноси оставку и нуди своје услуге Француској.
Управо тада када је то одлучио, у Женеви се крајем августа сусреће са Николом Петровићем, српским генералним конзулом, који га у име српске владе моли да дође у Србију да изврши анкету о злочинима које су аустроугарске трупе починиле у Мачви. Рајс је прихватио позив и по његовом доласку у Ниш сусреће се са Стојаном Протићем, министром спољних послова српске владе. А када се сусрео са председником српске владе Николом Пашићем, иначе чувеним политичарем, он му је тада рекао “Пођите на фронт. Отворите очи и уши и кажите онда свету шта сте видели и чули.” И тада је Рајс изашао из Председниковог кабинета као званични и неутрални иследник српске владе и војске и креће у обилазак Србије која је обавијена ратним вихором, потом обилази Савски и Дрински фронт где се у Мачви суочава са страховитим злочинима аустроугарских трупа. Српска влада је одлично проценила Рајса изабравши човека који не само да је имао све потребне стручне квалификације и међународни престиж него и људске, карактерне особине. Међутим овај сусрет са Пашићем касније га је скупо коштао јер су Рајса “политичари забушанти” из странака супротстављених Пашићу прогласили радикалом кога треба тући и најподмуклијим оружјем. Чак су га пред савезницима показали као шпијуна који ради за централне силе. Рајс о томе каже: “Било ми је тешко, веома тешко када сам увидео да су људи из народа којем сам све жртвовао способни за такав злочин, али ми није ни падало на памет да због тога окривим цео народ”. Рајс је потом нагласио да га је то највише болело у току целог живота и да су му ту бол нанели наши страначки политичари.
За свој положај неутралног иследника српске владе и војске је рекао: „То сам остао до краја рата, али кад сам видео на фронту сва зверства која је поднео српски народ од стране његових свирепих непријатеља, кад сам чуо како звижде око моје главе куршуми и шрапнели противника, а ја не могу на њих да одговорим због свога својства неутралца, брзо сам напустио то својство и постао швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Дрине, Тимока и Вардара. Ипак ово ново својтсво није учинило да икада напустим своју објективност стручњака и заклетог иследника пред судовима моје земље и другде. Заклео сам се да кажем истину, ништа него истину”.
Тако да је Рајс решио да не сачека завршетак своје анкете и објављивање њених резултата у оквиру званичног извештаја српској влади већ је тежио за тим да што пре обавести свет о ономе што се дешавало у Србији. Ту улогу гласника са лица места обезбедио је када је постао специјални ратни дописник три утицајна европска листа, од којих су “Газет д Лозан” и “Де Телеграф” излазили у неутралним земљама и захваљујући томе уживали посебан углед веродостојности. Рајсови чланци су убрзо снажно ођекнули. Њихов учестали утицај је превазилазио круг новинских читалаца и деловао и на ставове власти., То би се могло оценити као Рајсов најважнији и најефикаснији допринос у залагању за ствар Србије и њених савезника. Није ни чудо што је у Србији Рајсу припадало посебно место и указивано велико поверење због мисије које се прихватио. Такође је уживао неприкосновен ауторитет код читалаца дневне штампе у иностранству који су сачињавали важан део јавног мишљења, јер није био само професионални новинар, него научник и универзитетски наставник једне неутралне земље.
Поред анкете о нечовечним поступцима инвазиониста, Рајса су убрзо почела да занимају и политичка питања као што су међусобни односи земаља које су ратовале на страни Антанте, посебно у односу на Србију и будућност Јужних Словена. При обиласцима појединих сектора фронта и позадине, спаљених села, или бомбардованих градова, није могао да изостави и неке војне аспекте, мада није познавао стратегију и тактику, нити је желео да то измени. У средишту његове пажње налазили су се човек, његово држање у несрећи и у часовима тријумфа. Посебно га је фасцинирао менталитет обичних војника, најчешће сељака, као и неких старешина. Оно што је доживљавао у непосредном додиру са њима знатно је допринело да постане убеђени пријатељ Србије, уз коју ће се трајно везати срцем и судбином.
Међутим, када се вратио у Лозану почетком 1915.године радећи на сређивању података које је прикупио у Мачви, суочио се у штампи са непријатељима савезника због својих написа о злочинима Аустријанаца у Србији. Потом је држао предавање на Сорбони о томе. Из тог периода произилази Рајсов чувени став да “Пред злочином нема неутралности”, што ће означити његову трајну оријентацију да служи једино и искљичиво истини.
Управо због таквог његовог ангажовања на страни Србије и Антанте, Рајс је на себе навукао праву олују претњи, интрига и напада и то не само у противничким земљама него и у самој Швајцарској. Зато је тврдио да је све то са чиме је морао да се суочи код куће, било често немилосрдније и опасније од онога што је доживљавао на ратишту. Због ове велике хајке против њега у швајцарској дневној штампи, која је достигла врхунац у јесен 1915. године, Рајс је написао чланак под насловом “За цивилно становништво Србије. Апел савезном савету”. Чланак је објављен у “Газет д Лозан” 25. октобра 1915. године као апел Савезној влади. У овом чланку Рајс истиче да непријатељи примењују над српским цивилним становништвом све строгости ратовања па чак и над женама, децом и старцима. Рајс поставља питање “Можемо ли као неутрални остати равнодушни према таквим страхотама?” Сматрао је да треба подићи глас, протествовати свом снагом против рата који погађа грађанско становништво и недужне. Швајцарска је, према Рајсовом мишљењу, до тада била позната као иницијатор подухвата из милосрђа и доброчинства. Па према томе, сматрао је како Србију, земљу коју одликује херојство које изазива опште дивљење, треба заштитити од покоља небораца. „А та интервенција би могла да се одигра демаршом наших савезних власти код зараћених страна. Сигурно је да би оне, погођене, покушале да правдају предузете мере, али није ништа мање сигурно да би их један швајцарски протест покренуо да својим армијама које оперишу у Србији, хитно пошаљу новија и хуманија упутства…”- пише Рајс. Такође у свом чланку наглашава да се у Србији истребљује и цивилно становништво и војска и да га то погађа као и његове истомишљенике јер су у питању узвишени закони човечности.
Тако је Рајс од свог апела можда очекивао да ће швајцарска влада бити осетљива према његовом позиву на узбуну и да би било какав дипломатски корак могао утицати на непријатеље да престану са истребљењем српског становништва. Био је у праву кад је веровао да ће његов чланак, бар мало, ођекнути у јавном мнењу његове сопствене земље и једног дела иностранства и да га неће моћи игнорисати ни одговорне личности Централних сила. То је узнемирило симпатизере и помагаче Централних сила у Швајцарској па је већ наредног дана следила реплика на његов апел у највећем циришком листу „Ноје цирихер цајтунг”. То је била реплика једног анонимног дописника за Кантон Во који је покушао да се обрачуна с Рајсом у име швајцарских германофила. Овим је Рајс нападнут што упућује апел Савезном савету у коме брани цивилно становништво Србије. Такође је вређано Рајсово немачко порекло, замерајући му баденско порекло и оптужујући га да је ловац на одликовања. Рајс није остао равнодушан већ је уследила и реплика са његове стране, у којој и даље брани то што је стао уз храбар српски народ и његове савезнике. При том је додао да ће наставити да објављује истину, пошто је то његова дужност, и жао му је што има земљака који сумњају у реч човека који им никада није дао повода да му не верују.
Рајс је још једном показао смелост човека који уме политички да мисли и то у свом говору који је припремио за Међународну конференцију о народностима 1916. године у Лозани. Међутим, овај говор који је требао да представи уводну беседу није одржан из данас непознатих разлога. На срећу, сачуван је рукопис Рајсовог говора, који је занимљив допринос за познавање његовог неконформистичког резоновања и реаговања.
На почетку тог рукописа наводи да му је дата реч при отварању ове конференције, због тога што је имао част да у току рата устане у одбрану једног храброг, малог народа: јуначких и верних Срба. Рајс се пита да ли ова конференција која има за циљ да дискутује о утицају светског рата на народности и да заинтересује неутралне за судбину потлачених, може постићи неки одређени резултат. Он не жели овим никога да обешрабри, али му се чини да се судбина народа одлучује на бојним пољима и да ће и најбоље одлуке донесене на скуповима, само незнатно утицати на њихову судбину. Наводи како немачки канцелар Бетман-Холвег ( вон Бетхманн-Холлwег) у свом говору пред Рајхстагом (Реичстаг), тврди да је Немачка била пријатељ и заштитник малих народа. А ако постоје нације које би морале да ћуте кад је реч о заштити малих народа, онда су то германска и њени савезници. Даље, Рајс наводи како се Немачка понашала према другим народима као што су Пољаци Познањске области, Данци Шлезвига, Алзашани Алзаса, Лорени Лорене, немачки Јевреји. „Нису ли они пре овог рата били изложени презиру немачког народа, који није допуштао да им синови постану официри?“ пише Рајс. Затим помиње и Аустро-Мађаре и поставља питање шта су они починили у Босни и Херцеговини, Далмацији, Чешкој и у крајевима Мађарске који су настањени Румунима.
Није познато да ли се и колико Рајс и пре рата интересовао за национална питања. Али је сигурно да је за време рата и касније пратио проблематику малих народа и мањина.
Рајс је 1916. године напустио српску војску како би у Швајцарској припремио пријем многобројних избеглица и да обавести свет о ономе што се догодило. Наишао је на велику помоћ у његовом становништву и тако је успео да спаси животе великог броја српске сирочади, да би се касније залагао и за школовање њих 300 у Женеви.
Рајс није само пратио ток војних подухвата него и ођеке преговора о будућој држави Јужних Словена тако да је та политичка тематика имала утицај и на његове дописе из Солуна 1917. и 1918. године. Писао је о односима Србије са другим европским земљама. Све чешће су се појављивали чланци у којима се главна тематика односи на Југословене и на перспективе њихове државе. Неки од наслова ових дописа су: „Будућа држава Срба, Хрвата и Словенаца“, „Срби и тријализам“, „Аустро-Угарска и Југословени“, „Видовдан“ итд. У једном од ових чланака пише како је „Крфска декларација“ учинила крај маневрима у корист једне аустроугарске Југославије и како су српски, хрватски и словеначки народи одлучно изјавили да не желе Аустро-Угарску.
Завршетак рата није за Рајса значио и крај мисије у Србији. Био је сведок и учесник изградње новог живота у похараној Србији. Тако да се још једна Рајсова важна и запажена улога у српској политици огледа у његовом раду у Министарству иностраних послова у коме је постављен за шефа новооснованог одсека за документацију ратних злочина. Овај одсек је имао актуелан, ад хоц карактер припрема за мировне конференције. Такође је радио и у Министарству унутрашњих дела у коме је имао функцију оснивања модерне полицијске школе и управљање њоме, што је представљало признање за његове врхунске стручне способности. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију. Постао је вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.
Међутим, убрзо је шватио да српској власти нису потребни стручни људи. Својим знањем и исправношћу Рајс је почео да представља сметњу дилетантима на власти. Како није био у могућности да им се успротиви знањем и истином, а незнање и лажи није могао да користи, разочаран се повукао у лично изгнанство. За разлику од такозваних интелектуалаца који су се докопали власти, српски народ никада није престао да цени др Рајса. Можда је то и био једини разлог због кога је велики Рајс истрајао у својој намери да срце завешта Србима. Био је свестан тога да већину српског народа чине ти обични сељаци, чије врлине су непроцењиве, а не „интелигенција“, која је водила Србију.
Када је реч о полицији, у Рајсовом већ поменутом Прилогу за реорганизацију полиције, налази се и поглавље о политичкој полицији у коме долази до изражаја да Рајс анархисте и друге револуционаре није сматрао политичким борцима. Рајс је такође предлагао да се полиција ослободи „непопуларног терета нужних послова око тајне контроле” неких грађана и да се ти послови пренесу на један посебан орган, који би могао да се назове „служба политичких обавештења”. Он напомиње да не треба да се врши надзор над оним људима који мисле другачије од оних који су на власти већ да се врши надзор оних који имају циљеве који су у супротности са законима.
Што се тиче његове улоге на Мировној конференцији са Бугарском, крајем 1919. године у Нејију, може се рећи да је протекла успешно. Рајс је имао логу експерта у оквиру савезничке комисије за утврђивање бугарских повреда међународног права. Заправо, комисија је требала да састави списак лица која би од стране Бугарске требало да буду изручена Савезницима ради суђења. А што се тиче његовог ангажовања у припремању досијеа против Аустро-Мађара и Немаца није протекло успешно као ово претходно.
Рајс је у новембру 1919. године, телеграфски тражио од југословенске делегације у Паризу објашњења која се односе на улогу међусавезничке комисије за координацију листа и организацију мешовитих судова али није добио одговор па је поново у децембру упутио телеграм у жељи да добије одговор који му је важан за настављање свог рада. Председник југословенске делегације на преговорима о миру, Пашић, послао је телеграм Министарству иностраних послова у Београду из Париза. И тада је настао сукоб између Пашића и Рајса, како наводи Сава Микић, Рајсов секретар у министарству иностраних послова, јер је дошло до спора око питања спискова ратних злочинаца. Остају отворена питања: Да ли су некоординација и неспоразумевање између Рајса и Делегације били само резултат аљкавости ове последње или недостатка организације у Министарству? Да ли су те дисонанце биле узрок, неслагања између Пашића и Рајса или је Пашић још раније нешто замерао Рајсу и није обраћао довољно пажње на његова тражења?
У тим првим годинама после рата, Рајсу су поверавани и други задаци од међународног значаја о чему сведочи и његов специјални пасош с визама за десетак европских земаља. Рајсовим ауторитетом и умешношћу користила се тада и француска влада, која му је поверила мисије у Русији и Немачкој.
Говорећи о српским политичарима, како их Рајс назива забушанти у Скупштини или странчари, читалац би помислио да је реч о Србији данас. Као да се готово ништа није променило у задњих осамдесет и нешто година од како је написано његово чувено дело, заправо политички тестамент „Чујте Срби“. Ово дело нам је оставио у наслеђе са многобројним порукама које су актуелне и данас.
Суочавајући се са многобројним непријатељима током историје, наш народ је постао борбен народ па чак и у временима мира ту борбеност смо изражавали у међусобним, политичким борбама. Рајс је мислио на свађе политичких странака. У рату није било битно да ли је неко радикал, либерал или припадник неке треће странке већ су сви били Срби. А што се тиче нашег парламента, Рајс га назива парламентон забушаната. Током рата када је био на Крфу, гледао је како се српски политичари боре за власт изазивајући министарске кризе и тада се стидео за, на бојном пољу неукаљано, српско име. Посланици забушанти, копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, како би могли да воде још много лепши живот. Политичари-странчари који су избегли у Женеву, Париз, Ницу, Лондон, наставили су страначке свађе у земљама у којима су нашли уточиште. А када се рат завршио, политичари су појурили да поново приграбе власт и управљање пословима уместо да прве редове препусте онима који су се жртвовали за отаџбину. Нажалост, њима је политика само средство за стицање великог новца. То не користе само политичари-министри већ и политичари-посланици међу којима бесни најсрамнија корупција због чега је Рајс жалио наш народ што му је судбина у таквим рукама.
Из већ поменутог сукоба између Рајса и Пашића, произилази овакво Рајсово мишјење о њему-„Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбри. Најбољи пример за то је Никола Пашић.“ Упркос томе Рајс сматра и да је Пашић један од државника који је највише учинио за Србију. Међутим, он је то учинио, како каже, јер су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Рајс сматра, да су му ти интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију, саткану од лукавства и спонтане интуиције, користио против нас. Такође му замера што као син сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. „Човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив, он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју и идеал кошта.“ Рајс даље пише, како се велики човек гнуша дружења са покварењацима а управо су људи сиромашног духа и корумпирани, његово окружење. Чак и свом сину није наредио да остане у својој земљи и брани је од непријатеља већ га је пустио да банчи по Паризу и да на Крфу живи раскалашно. „Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима-странчарима који су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране“.
Рајс је заправо био очаран моралним и херојским особинама српских сељака и војника, које је открио у Првом светском рату, дакле обичним народом а не онима који су били на власти. Сматрао је да те дивне особине треба да буду темељ нове ослобођене Србије и да је то земља у којој се може изградити идеално друштво са капацитетима којима располаже. Сукобу са властима у Београду претходила је груба реалност са којом се Рајс срео. Желећи да и сам допринесе развоју српске државе, он је у њу уложио све знање које је стекао.
Рајс закључује да се политика меша у све и свуда управља. И када се укаже неко место у власти о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе. Иако је можда та особа незналица или нечасан човек, победиће и оног најквалификованијег и у стручном и у моралном погледу. Са овим његовим констатацијама и наши савременици би се могли сложити јер ни данас ситуација није битно другачија.