Dr. Archibald Reiss

Dr. Archibald Reiss

Када је реч о феномену Арчибалда Рајса, пре свега треба рећи како је ту реч о једном апсолутном, срећном изузетку. Он је био припадник истинске европске интелектуалне елите: светски познати швајцарски професор криминалистике (на Универзитету у Лозани), доктор хемије по образовању, чувени форензичар и признати стручњак за ратне злочине. Колико је био познат у међународној научној јавности криминалистичке науке (тада у повоју) најбоље сведочи један наслов њему посвећен, где га називају: „Шерлок Холмсом из кантона Воа“.

И тај и такав човек је 1914. године дошао у Србију, послат од међународне заједнице да испита злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над невиним цивилним становништвом у Мачви. Ни он, ни Србија, ни апсолутно нико није могао да претпостави колико је овај долазак важан, другачији од свих. Јер ће Рајс бити толико фасциниран карактером и менталитетом српског народа да је решио да и сам постане Србин. Овај став ће се додатно појачати и учврстити у вихору светског рата, када је попут скенера пажљиво посматрао и просто упијао примере незапамћене људске величине српских ратника. Ту племенитост, добродушност и неосветољубиву великодушност никада није срео у својој пракси, нити имао прилике да чита о тако нечему у скоријој историји.

Током и након рата ће доктор Арчибалд Рајс, озбиљан какав је био, одлучити да у дело до краја, доследно, спроведе све своје одлуке по питању везаности за Србе и Србију. На Мировној конференцији у Паризу ће учествовати као члан делегације југословенске владе. А остаће да живи и ради у Београду, као стручњак за криминалистичку технику и велики српски пријатељ, спреман да увек и свуда посведочи о мучеништву и величини нашег народа током страшних година.

Све то је исписао и потписао у свом ратном дневнику са насловом: „Шта сам видео и преживео у великим данима“. И запечатио својом романтичном последњом вољом, када је затражио да му се срце сахрани на Кајмакчалану, у спомен-капели подигнутој на месту велике српске победе на Солунском фронту, а тело у Београду, престоници народа који је толико волео и поштовао.

Међутим, после свега овога, а непосердмо пред смрт, доктор Рајс је учинио још једно велико дело за Србију. Поштен, доследан и неустрашиво искрен какав је био, он је за собом оставио и један сасвим необичан рукопис (који је много касније објављен под називом: „Чујте Срби!). Ту он мирно и неумољиво сецира понашање и особине српских ратних победника, мале групе профитера и шићарџија којима као да ништа није било свето и који су прокоцкали онај огромни морални капитал својих некадашњих ратних другова. Набраја и анализира све најгоре особине српског народа, све оно што га је тако разочарало током првих поратних година и отерало га у добровољну изолацију и усамљеност.

Тако да је српски Швајцарац и европски Србин Арчибалд Рајс, заљубљен у врлине једног словенског народа, подигао споменик славе, али и упозорења свим будућим генерацијама потомака хероја са Цера и Сувобора, Мачковог камена и Кајмакчалана. Показао је како љубав у себи носи и најоштрији осећај за праведно расуђивање и неспоштедну критику.

То је и истинско наслеђе овог великана наше историје, рођеног тамо далеко од Србије, али својим животом и делом смештеног у само срце смисла своје добровољно изабране отаџбине. Он нас учи како да будемо и своји и светски, и храбри и морални, пођеднако велики у поразу и победи.

Доктор Арчибалд Рајс је постао велики учитељ и просветитељ свих поколења оне најбоље, племените и људске Србије.

Зато га никада не смемо заборавити, ни њега ни његов величанствени пример!

Он је идеални и вечни путоказ свега што нам је данас потребно да повратимо углед, душу и достојанство какво смо имали у време док нас је задивљено гледао строги доктор криминалистике из Лозане а, кроз њега, и читав велики, слободни свет.