Биографија
Рудолф Арчибалд Рајс
Рођен је 1875. крај Хаузаха у јужнонемачкој покрајни Баден у великопоседничкој породици. Године 1893. одлази у Лозану, где студира хемију и већ са 22 године стиче звање доктора. Као асистент бави се све више фотохемијом и фотографијом, и убрзо стиче звање за вишег асистента те области,и пише прве стручне радове. Његово интересовање за ову област не престаје па, убрзо постаје приватни доцент за фотохемију и научну фотографију. Интересовање за научну фотографију полако прераста у интересовање за криминалистику која тада још увек није развијена научна дисциплина. У Паризу стиче своја прва знања у овој области и године 1905. објављује Приручник судске фотографије. Његови радови, истраживања и темељно изучавање криминалистике утицали су на то, да буде изабран за ванредног професора криминалистике Универзитета у Лозани 1906. године.
Убрзо након тога, његово обимно знање у области криминалистике искоришћава за оснивање Универзитетског института за криминалистику и убрзо стиче светску репутацију. Прима на усавршавање стручњаке из целог света, међу њима и из Србије. Као експерт позиван је у многе европске земље, где је држао предавања, обуке и помаже у организовању криминалистичких школи и полицијских лабораторија. Његове књиге и мањи радови постају врло запажени у свету, те његово име постаје још више познато. Почетком првог светског рата добровољно се пријавио у штаб контрашпијунаже Швајцарске, обзиром да због здравственог стања није способан за редовну војну службу. Разочаран германофилском опструкцијом неких највиших официра, он подноси оставку и нуди своје услуге Француској. Међутим у то време (1914) прима позив српске владе да као неутрални иследник утврди недела која су аустроугарске трупе починиле над војницима и становништвом Србије. Крајем септембра 1914. већ пристиже у Ниш. Рајс као савесни истраживач и искусни криминалиста прати српске војнике на фронтовима, обилази бомбардоване вароши, прикупља материјалне доказе, врши анкету и све доказе темељно проверава како би дошао до истине.
Крајем 1915. прикључује се као добровољац српске војске, и наставља у сржи збивања да истражује па и да сам буде сведок о злочинима Централних сила и бугарских трупа противно начелима међународних конвенција. О Рајсовом ангажовању у Србији и о његовом сукобу са штампом, опширније у наредном поглављу. Након рата Рајс даје оставку на свој професорски положај у Лозани и трајно се сели у Београд. Од овог тренутка Рајс чини све да би помогао новој држави Краљевини ШС. Учествује на мировној конференцији као пратилац делегације краљевине у Нејију и Паризу. Затим се залаже за модернизацију полиције и полицијског образовања оснива и прву полицијску школу 1921. , међутим неке његове идеје и пријатељски савети нису могли бити реализовани због неслагања са тадашњима носиоцима власти, поготово због његовог противљења политичкој полицији.
Убрзо, након ових збивања Рајс се повлачи из јавног живота и на крају остаје само хонорарни саветник Народне Банке. Његово велико искуство допринело је томе да буде именовен за почасног професора 1925 од стране Кантона Во. Без обзира на титулу за његово животно дело, он одлучује да до краја живота остане у Србији. При крају свог живота он пише књигу „Чујте Срби!“ у којој описује српски менталитет и српски народ , односно као прави пријатељ, говори истину и указује на мане и врлине српског менталитета, мане политичара, омладине и проблема са криминалом и корупцијом које постоје и данас. Како се његови савети могу применити и данашњу ситуацију у земљи, још једном потврђује да је Рајс прави пријатељ српског народа и човек испред свог времена. Осмог августа 1929. Рајс нагло умире за време свађе са једним бившим министром. У свом тестаменту Рајс је захтевао да му срце буде сахрањено на Кајмакчалану. Рајс је био прави пријатељ који је србе прихватао са свим врлинама и манама и који је познавао србе можда и боље него што они познају сами себе.